Упорно себе смирујем и покушавам да о свему што се десило у Црној Гори и Македонији, одбацим све емоције које притискују душу, свима нама. Чињеница остаје да смо задобили подмукли ударац ножем у леђа и то од стране на коју смо онако, по пореклу и крви која нас веже, најмање смели очекивати. Но кад гледамо и другој истини у очи, добијамо опет то неугодно сазнање да је и сама политика веома чудна работа и да су јој путеви нејасни а изговорене речи - неразумљиве.

Не треба ни у једном моменту сумњати у постојање немилосрдног притиска од стране америчке администрације, Енглеске и сателитских истомишљеника из Европске Уније. И владе Македоније и Црне Горе су већ давно своју политичку будућност определиле вољи горе поменутих земаља, давно су престале да размишљају о сопственом идентитету и стварној вољи својих народа.

И најмањи корак Мила Ђукановића у овом моменту, који се не би допао Бушовој олигархији, условио би поновно оживљавање италијанских потерница за Милом, - шверцером, кријумчарем, Меделинским асистентом.

У Македонији није ништа другачија ситуација. Овде, у Германској држави, из шапутања неких провладиних кулоара, не крије се Бушова отворена претња "или сте са нама, или сте против нас" - једноставно би нам било да дигнемо у обим вашим државама албанску мањину (већину) и да веома брзо створимо једну, свету потребну, јаку Албанију.

Ја лично не сумњам у овакве перфидне претње и спреман сам поверовати да су се ствари кретале и у том тенору. Са наше пак стране гледања, изостају од обе земље, ако не искрени, оно бар неки спорадични покушаји да нам се пренесу и објасне стања настала из ових нимало дипломатских, пре разбојничких уцена. У томе видим озбиљну грешку влада Македоније и Црне Горе па губим и онај најмањи делић своје спремности да разумем њихове учињене кораке против Србије. Погледајмо онда у наставку смиреног размишљања каква су нам "бојна" поља:

У самој Србији имамо неоспорно јаку проевропску бирачку снагу уз "жуту" владу, и да не претерујемо, али ето, наведимо један проценат од 45% од укупног броја српског бирачког тела. Сматрам да би било заиста велико лудило овај  део нашег становништва назвати непријатењима Србије. То су такође наши грађани, имају они неку другачију слику будуће Србије, желе за своје животе неке другачије претпоставке. На то имају право, питање је имају ли уопште могућности да то и остваре. Нама је познато да су заведени, обасути празним обећањима, да су преварени као и онај други део који не верује у такве снове, и бирао би друге путеве за себе.
На нама је да будемо праведни и искрени тумачи политичке истине у придобијању СВИХ наших грађана. Ми сматрамо да говоримо истину и само истину!

Па ето, драги моји, и у Црној Гори је исто таква ситуација, и они се пеку на ружним и смрдљивим ватрама, и њима се очи црвене од неугодног дима. Не могу ни они нешто конкретно учинити, баш као ни ми у Србији.

Неки од вас прете, деле се, обећавају покору, одричу се дела свог народа, (ми га нисмо нити помешали, па га не можемо ни делити), - и све зарад несагледиво погрешне политике, и општег јада који нам се наноси на обе стране наше границе. Понављам, да не истеглим ово писаније у недоглед, политика је чудна ствар и њоме се могу бавити само људи који имају свест и моћ да у непрегледном и замршеном клупчету конца пронађу увек, - крај нити.

Треба делати смирено и без емоција, без претњи и звецкања мачевима. Урадимо ли баш то, сутра ће опет бацати на нас и дрвље и камење, ето, увек ти Срби.

Можемо ми водити наше нити у том чудном клупчету конца онако како нама одговара. Из ове грешке се може и много што шта добро искљувити, па и ћорава кока, пронађе своје зрно. Јака и зрела дипломатска активност Србије је сада најпотребнија, народу смиреност да би био спреман за нове ударе и за стратегију одбране. А емоције су као и добра стара шљивовица, кад се напијеш, тек сутра видиш шта си урадио. Понекад се и постидиш....