U analima madjarskog zverstva ucinjenog nad srpskim i drugim stanovnistvom sirom Vojvodine ostaju neunistivi i nezaboravni dokazi koje ni daleka proslost drugog svetskog rata ne moze izbrisati. Zrtve ce ostati u secanjima porodica koje se pretrpele strahovite gubitke i generacije naslednika molice za duse postradalih.

Moze li se zaboraviti ucinjeno zlo?

Smatram da bi pravi hriscanski odgovor glasio: "da" - ali dizanje i budjenje novih madjarskih aspiracija u smeru teritorija Srbije i Vojvodine kao njezinog neraskidivog tela, ponovo budi i stara nepoverenja a i bolna secanja.

Postovanje nacionalne pripadnosti nije Srbiji nikada tesko padalo, kod nacionalistickih pojava u svakom Srbinu zaigrace srce i probudice se novi bes zbog vec ucinjenih pogroma. Vojvodina je srpska zemlja, zemlja poezije, pesme, razdraganih becara i srpske kulture. Vojvodina je konglomerat srpske proslosti i sadasnjosti, deo srca Carnojevica, Zmaja i Radicevica, Vojvodina je moja rodna gruda i tesko onom ko u njen zivot i srpsko bratstvo gurne svoje prljave nacionalisticke prste. Nema Srbina u Vojvodini koji mu ih nece odseci.

Daleko veci greh i sramotu nalazim u autonomaskim skokovima novosadske politicke kuhinje na cijem celu  neki "cankolisci" zaboravljaju svoje poreklo, cast i obavezu da sluze svom narodu i sopstvenim interesima i Srpstvo i Srbe ponovo guraju tamo gde im nikada i nije bilo mesto - pod hortijevsku zastavu koja je svakom postenom coveku uprljana nevinom srpskom krvlju. Tesko onom ko je u stanju tu istinu zaboraviti...