Узнемиреност и разочарење које нас све прожима поводом последњих догађаја везаних за наш Народ и нашу земљу, изазива и у нама самима многе осећаје које не можемо схватити и који у свом уништавајућем карактеру далеко од сваке истине, сваком честитом Србину наносе неправедне ударце и срамоту.

Нисмо далеко у својој неверици да сва ова прљава политикантска дела једноставно прогласимо изразима отворене мржње према нама, боле нас такве неправде и у нама изазивају оправдани бес. А налазимо се опет и ко зна који пут у нашој старијој и новијој историји у истом положају- прете нам иста уништења, морамо опет бранити свој основни биолошки опстанак и спречавати то исто уништење којим нам прете. Српска је Нација очувала у прошлости кроз тешке борбе и ратове свој национални и духовни идентитет. Ни пет стотина година ропства под Турцима није Србина и оно што је српско, уништило. Набијали су нас злотвори на колчеве, секли главе и сиротињи и угледнијим међу нама, одводили су нам децу и од њих стварали у стотинама година нашег ропства, отпаднике, да убијају сопствени народ, па опет Србин и Српство нису умрли. Спасла нас је Вера у Бога, наш урођени слободарски дух, наша оданост и љубав према нашој Отаџбини.

Касније, кад постадосмо права и истинска православна и светосавска Краљевина, опет нас нападоше дивље звери. У сеоским опанцима, по киши и блату, по мразу и снегу, вукао се Србин преко гудура нападан са свих страна, и од непријатеља и од браће, да сачува своју живу снагу, своје израњаване и болесне ратнике. Умом и снагом памети својих Вођа, у надчовечанскох храбрости, победисмо злу судбину, збацисмо ропство силника, и опет Србин показа своје право лице. У срцу благ и питом, тај дивљи и непокорени ратник прихвати нова братства, подели своју битком и крвљу стечену слободу и са онима који га у многим приликама нападаше, опет Србин остаде, - Србин.

Уместо захвале, дариваше нас издајама, уместо љубави, подмуклим плановима. Уместо братства, због којег се одрекосмо  наших моралних и националних права, постадоше нам и отворени непријатељи.

И опет је Србин ћутао и трпео. У рату гинуо и крварио за слободу и свој национални понос, у миру био варан и преварен. Титоистичка диктатура радила је отворено против Србије, а Србин је верно служио интересима заједничке нам државе, и бранио је срцем и душом својом. И опет је био преварен и слаган. Народ наш српски, расут по свим просторима бивше државе, остаде да тавори у блату мржње и неправде новостворених националних држава, мајке изгубише синове, угасише се у многим српским кућама родна огњишта. И опет је Србин тај који трпи. Разапиње га бол због неправди моћника, убија га сумња сопствене браће. Деца му по свету расута а унуци му говоре туђим језиком.

А сад, ето, и браћа рођена га издадоше. Играју се наследством српских светиња, распродаје се српска земља, нови српски збегови су на видику, има ли краја српском трпљењу? Молим се драгом Богу али све мислим да морамо многе ствари сами узети у руке. Сигуран сам да се до правде може стићи и да се уз ум и разум, памет и промишљеност много може постићи. Србија је увек имала свој заслужени углед међу другима. Србија није добровољно робовала, у нама свима живи слободарски дух, свима нам светли иста звезда на небу.

Поновићу на крају речи брата Покајника, другачије формулисане, али по значењу и искрености сличне: - Молим ти се Боже свемогући, Оче наш, једино теби падамо на колена и тебе молимо за милост, сачувај и одбрани са нама свима нашу Отаџбину, помогни нам да сачувамо наш народ и нашу Веру, спаси наш понос, очувај у нама Веру у тебе, у наше људске врлине, награди твоју српску децу Правдом и Слободом.

А М И Н