Реч као и свака друга, појам који нам је близак, разумљив па ипак у многим приликама већ према ситуацијама у којима се налазимо далеко, јако далеко од додира наше руке, туђ, нејасан, неугодан и неприхватљив, управо права и неугодна супротност нашег израженог дуализма где као права супротност тој лепој речи, - истина, постоји и она негативна страна наших навика и склоности, а то је неистина и лаж.

У тој непрестаној игри где се готово редовно у нама самима сукобљавају ови синоними, понекад одступамо од сопствених карактерних особина и лако у себи тражимо оправдања када не поступамо по нашим урођеним склоностима, када лутамо и када користимо оне начине поступања који нам нису склони и не могу се назвати нашим.

Истинитост није и не може бити обична празна фабула којој би требало да се клањамо само из разлога јер на другој страни, где живи и постоји лаж и неистина, не можемо тражити одговоре који су нам потребни и ка којима непобитно у свим животним ситуацијама - жудимо!

У нашим животним и друштвеним лавиринтима по којима се крећемо и живимо, непрестано се налазимо у тражењу правих одговора, настојимо за нас саме одабрати права решења, настојимо иза себе оставити добре и честите трагове. Понекад нас и сопствена сујета наводи на спремност у тражењу и очекивању признања за оно што чинимо, но непобитно остаје основна урођена нам потреба, да је тражење истине у свима нама као живим бићима највеличанственија особина јер у себи носи основу осећаја за праведност, искреност, карактерност и поштење.

Лако је говорити и писати о истини кад мислим на себе самога, на сва она имена која у нашој блискости и међупоштовању које носимо и гајимо у себи, стварају управо ту величанствену основу истине и поштења као стуб на којег се ослањамо и у коме налазимо своју душевну сигурност и угодност. Шта је пак Истина и појам политичког морала на нивоу државног постојања, нације, народа, слободе и општег појма политичког и социјалног деловања која нам стварају обавезу да стварамо и гајимо честитост, поштење и све оно што би морало употпунити општу слику етике о истини и политичком моралу!?

У приватном животу описати истину као појам, појаву или особину, основне етичке постулате и моралност, је једноставно и не представља нимало тежак задатак. Истина, то сам ја, Истина си ти, твој поглед, додир руке, благост твоје речи, разумевање које ми поклањаш и које у великодушној ширини твоје душе, храни и залива корен мог постојања, мог живота. Истина је благ поглед вољеног ока, племенитост душе, нежност и искреност коју делим и добијам. Истина је наше постојање, Истина су наши животи, наша имена, наше речи. Истина су друг и брат, вољени син, Истина је наша прошлост и садашњост, Истина су гробови наших предака, појам слободе, Истина је поштење и вера у човека. У приватном опхођењу лако се могу осетити управо све оне особине појма Истине јер су Божијом вољом и жељама пренесене на нас, људе, а поштујући те законе, живећемо у Истини сретни и задовољни, честити и искрени, поштовани и цењени.

У политичком и општем друштвеном животу, а посебно у областима примене извршне власти, питање Истине као дела општег појма Етике носи у себи једну другачију тежину, вреднује се другачијим оцењивањем и директно почива на стварним основама политичког Морала. У културном развоју  многих савремених земаља, написана су многа значајна дела која се баве овом проблематиком. Питање части, поштовања и поноса појединца који се бави политиком и извршном влашћу једне државе су основа и његовог сопственог политичког Морала и представљају његове личне вредности и праву Истину о њему.

Бављење политиком и обнашати део извршне Власти једне земље захтева у светским и савременим мерилима испуњавање посебних  услова за које не постоје писана правила и норме, али се ови елементи строго захтевају и са правом очекују. Част појединца, поштовање службе и обавеза, исправан и коректан прилаз у свим областима политичког и јавног деловања, висок степен коректности према неистомишљеницима, лично поштење које се са пуним правом очекује.

Зар треба посебно помињати оданост према свом народу и Држави, верност и оданост идејама и замислима сопственог политичког опредељења и припадности својој политичкој Странци? Основа политичког Морала није нигде и у никаквим приручницима написана да бисмо по потреби отварали дотичне странице. Част и поштење су елементи који су у народу потекли, искреност, оданост и верност смо добијали својим домаћим васпитањем, љубав према Отаџбини и свом народу усађена нам је већ самим рођењем, па опет, кад и помињемо само појам политичког Морала, а при том мислимо на сопствену ситуацију у Србији, имамо много разлога за стид и срамоту.

Политички морал и појам Истине се немилосрдно и бесрамно гази у каљузи самовлашћа из које смрди и заудара на трулеж кога се морамо гадити. Појам личне и сопствене индивидуалне части се не види на том срамотном политичком небу Србије, лаж и превара су свакодневна бедна појава, пљувања по противницима другачијег политичког опредељења и прљање основног угледа Парламента, свакодневна тужна стварност. Виђено у глобалу, стајати пред оваквом сликом вређа у поштеном човеку осећај за добар укус, но и то није оно што је најгоре у свему. Помињем израз >бесрамност<  и код те речи застаје ми дах. Превари, слажи, укради, проневери, издај самог себе, издај народ свој, издај земљу своју, све то пролази без бразготина срама и стида, све се уклапа у општу трагичну слику српске политичке каљуге у којој се стока препознаје, стоји јадна другој уз раме, штити се, брани, дави, коље...

Зар постоји нешто што је још срамније од преваре сопственог народа, од лажних обећања, од нарцизма владајућих, од бесрамности крадљиваца?

Посматрати ову срамотну и тужну слику тоталног пада и пропасти политичких олигархија Србије у задњим годинама, не могу се отети жељи а да не поменем и једну другу слику, носим је у себи и својим претпоставкама и радо је описујем овде.

Видим строј младих и старих, снажних и слабих, богатих и сиромашних па ипак, и поред свих различитости, једнаких у свему. Наступа снажним кораком, под ногама ватра врца, лица им свима одлучна, једна их жеља носи, једна их снага ваља. И по небу, и на земљи. То је неки нов строј пред народом Србије, то су деца Србије која желе Србији вратити свој частан и поштен дуг. Вратити јој понос и изгубљену част, вратити осмехе на лицима њеног народа, поверење и веру да има путева који воде на неке друге висине, да сунце није заувек зашло и да нада није изгубљена за једно ново јутро.

Стати у тај строј, биће питање части и поштења, део истине у сопственим срцима преварених душа које су давно изгубиле своју слободу и прави осећај своје високе вредности. Тада ће нека друга рука писати нове редове када буде описивала појмове политичког Морала а и сама реч Истина, почиваће на својим стварним појмовима....

Доћи ће дан кад ће и моји и ваши потомци са поносом изговарати све оно што нам је свима у срцима и написано. Домовина се служи срцем и поштењем, част појединца је слика његовог образа, храброст и спремност да се служи свом народу  је и дужност и часна врлина којом се требамо поносити. Сопствено политичко опредељење почива на оданости и поштовању  према својој Странци и њеном политичком Програму, на верност и оданост идеји, намери и извршењу оних циљева који у првом реду служе интересима свог народа и Отаџбине.