Ne, ne spava Srbija, naprotiv, budna je i sa siroko otvorenim ocima, zgromljena i uvredjena od svojih, na svome, plasi se svakog novog jutra!

Obasuta je bezumljem, pohotom, izdajama i prevarama, laznim obecanjima, ne spava Srbija, ima otvorene oci ali je i sama zapanjena onim sto joj sopstveni narod cini, kao da ju je i sam omrznuo, prezreo i odbacio, izgubio svaku cast i postenje, pa je kaljuga u blatu zaboravljajuci da mu je sopstvena majka!

Ima li pravde u ovom nasem narodu, bar malo pameti da kocke sutra padnu drugacije, otvore nam neke nove puteve za jedno bolje i sigurnije sutra, ima li ljudi koji su sposobni da stisnu ruke tezacima, onima koji se bore za koricu hleba, za poslednju jadnu crkavicu kako bi proziveli, ima li takvih medju nama koji bi i znali i umeli, i bili spremni da to i ucine, - da daju bar neku nadu da jos nije sve izgubljeno i da im majka Domovina moze, ako vec hoce i zeli, i nesto bolje da pruzi?

Ne spava Srbija, ne lezi na svojim sopstvenim lovorikama, ne masta o proslosti u kojoj bi eto, ako bas zeli, i nasla neke utehe za svoj ponizeni ponos, - budna je i u teskoj zalosti jer su je njeni sopstveni sinovi i kceri dovele na prosjacki stap, zgazili su joj dusu, njoj, majci a ne nekoj macehi, cvet njenje mladosti i nada proteruju se van njenjih granica, u bespuce, tudjinu, nezasiti, oni kojima nikada nije dosta i koji nikada i nisu imali svoj ponos, a ni ponos za svoju majku, grabe, otimaju plodove rada drugih, nezasito rasturaju kao na seoskim vasarima ono sto nam majka Srbija predade u nasledstvo, a deca joj jos uvek cute. Deca su joj nesto pospana!

Kao da nikada i nismo imali onu staru, tako ponosnu i tvrdoglavu buntovnu dusu koja je uvek bila spremna da umre za pravdu, za rodoljublje, za i najmanju grudu rodjene zemlje, sta se to desilo u nama da nismo vise ono sto smo bili?

Zar u nama ne zive vise svetinje naseg naroda, Cele Kule, Manastiri, simboli nase Vere, nasi Santici, Domanovici, Lazarevici, Radicevici, Karadjordjevici, pa ima milion imena na koje bismo morali biti ponosni, koji bi nas morali naterati da progovorimo, da se dignemo, da zapalimo u u nama samim opet te lude, goleme vatre pobune i revolta koje bi prenele nase vapaje za pravdom, istinom, slobodom misli i duse, da pokazemo i sebi i svetu oko nas da pripadamo i dusom i srcem toj istoj nasoj Majci Srbiji, da stanemo uz nju da bi nas opet prigrlila u svoje skute, jer i ona, trazi i zeli nas kao i svaka majka, zagrliti, dodirnuti, samo nas u ovom mraku ne moze pronaci!

Ne spava Srbija!

Hristos medju nas