Еврофили или Русофили, патање је сад, па мада смо у многим досадашњим темама додиривали и ово питање и писали и читали многе коментаре, нисмо дошли до неког јасног и одмереног усаглашавања по овом питању, а како по значају и вредности по нас тема има неоспорно примарну вредност, написаћу своје мишљење.

Србија је без сумње део Европе и припада европским народима, а како желим увек и у свакој прилици задовољити и своју оправдану сујету, дозвољавам себи да додам и један од настаријих њених народа.

И по културним коренима а и по неоспорним географским појмовима, и Русија, или Руска Федерација је део те исте Европе и може се са великом оправданошћу сврстати у градитеље европских корена из којих је и зачета европска мисао,  и њено свеукупно културно благо!

У овом тренутку престају снови и маштања, замисли и претпоставке! Настаје она груба и свима јасна позиција која нам је додељена, па је и одговор јасан и такође свима неоспоран. Одговор је не, Србија није у стању да сама осигура своју самосталност и толико нам потребан национални и биолошки опстанак!  Нека ми Еврофили опросте на отворености, али мој лични сан о тој Европи којом се многи у нас куну и клањају, умро је из два разлога. Први је личног карактера, живим преко 40 година у тој Европи, стекао сам својим вредним радом оно што имам, поносан сам на то, али свој лични статус нисам променио. Нисам се претопио, нити асимилирао у тој средини, остадох свој на своме, али ме ни они не примише након свих ових година за, - свога! Живимо и трпимо се, ни ја њих баш не волим, а за њих сам ја, ето нека друга сорта људи. Остао Балканац. Друга класа!

Други разлог што ме срце не вуче у правцу те Европе је настао онда када су европске бомбе у  немилосрдном нечовечанском бесу и мржњи почеле да уништавају моју Домовину Србију, да пале, руше, убијају невине људе, када су њене вође и господари живота и смрти мог народа, убијали старце и децу, убијали мој народ!

Већ преко 15 година нам се та Европа свети, не заборавља нам наш патриотизам, нашу бунтовну и непокорну нарав, уцењује нас скупим новцем и јефтиним обечањима, гази наш понос, прети нам, суди, осуђује, и – смешка нам се подмуклим сервилним осмехом! Многи наши, који нас воде, одговарају том смешку, верују му! Ја не!!!

На другој страни је Русија, милиони и милиони људи која нас воле, блиски су нам и по нарави и по крви, једна нас вера у драгог Бога носи кроз свемир, из исте породице је и наша мајка! А ми се дуримо, нећкамо, као, па ми смо Европа, хоћемо неке наше снове, а не схватамо да смо на крају, да нам је и тај драги Бог окренуо леђа, зар је могуће да међу нама има још увек оних занесењака који се диве сјају јефтиног европског сребра а не виде отворен пут који нас зове према рудницима злата!?

Амери би душу дали (а немају је ), кад би само и комадић Камчатке или Сибира имали, а ми стремимо својом политиком и својим опредељењем, ка Меркеловој, Солани, онима који су на нас бомбе бацали, а сада нам нуде комадић шаргарепе...

Русија од нас не тражи ништа. Не захтева ништа, не ставља никакве услове пред нас, нуди нам братску руку и помоћ, своју заштиту, своју енергију и енергетику, не тражи да се одрекнемо себе, свог поноса, своје вере, свог суверенитета!

Па шта нас онда спречава да учинимо прави корак, достојанствен и коначан, да одаберемо сигурне смернице за сутра, за долазеће нараштаје, јер ако и треба овако, тихо и неприметно да нестанемо, онда брате и уз понеки пуцањ и осећај да смо на правој страни, нашој, српској, заједно са браћом којима се може веровати и који ће са нама делити и своју судбину!