V
ДЈЕВОЈКА И ЛЕГЕНДА
Она је знала
да је кап росе на длановима многим
и зјеница у оку...
и да ће изазвати стотину уздаха
само једним осмијехом
То исто она и сад зна
али само као непоновљиву прошлост
и нежељен зов сурове будућности
И последњи возови прођоше
а са њеним неискориштеним промјенама
вријеме се поиграва
ПЈЕСМА СТРАСТИ
Главом преко груди
небу окренути
гледали смо игру сунца и облака.
Под нама се тихо
темпом умирања
врпољише тијела дивље дјетелине.
А ја ко и свака
напаст и похлепа
под грудњаком тражих вишње напупале,
приносих јој пупку маслачкову круну...
Дух је гледо у ме
као у кресиво
готово на ватру напетом варницом.
Наста благи жубор пјесме успаванке...
Кад ми по њој рука неспутано крену,
затрепери шаптај
као у близини
виолине звуци тихо док нас драже.
Растопи нас струја
надреалног чувства...
Она сва у ватру
агоније пређе
препустивши тијело властитој немоћи
као у мансарди растурених слика.
А у истом часу
снопље ловорика
почело ми вијенац око главе плести...
Кроз трнце у груди
пристиже ми жеља
за страсно ровање тијелом до бесвијести.
Задрхтасмо у том електричном колу
заједно са земљом
што се љуљат стаде,
ствари се у хаос бајки упутише.
А кад луда трка
наједном престаде,
сав тај силни неред поново се среди,
све се своме току
обичном поврати
ко да овдје није десило се ништа.
Једино се тихим осмијехом гледасмо
озарених лица
у нирвани златној
спознајући игру која нас омами.
ТЕЖЊА И СПОЗНАЈА
Почињати трку за сукњама
Пливајући у момачко доба
Значи прву праву борбу започети
Значи вољети и пуно хтјети
И мало имати
И прве горке ожиљке памтити
И горчином се челичити
И уморан од борбе срећу призивати
У интими баште цвијећа и бусења
И није ријеткост у немоћи
На трен пожељети
Своју колијевку сјетно погледати
И спознати
Да је љубав тежња ка идеалу
Чији је пут
Горким искуствима посут
ЉУБАВ НА ВИДИКОВЦУ
Ноћ се тамом заклонила,
Планина се разњежила
А духови ућутали.
Да сакрије срећу нашу
Наврх торња Видиковца
Злаћана је мјесечина
С оба ока зажмурила.
Кратке чежње, али снажне,
Духови су прорадили:
Кезили се, веселили,
Раздрагано коло вили
И около стражарили
Док богињу своју љубим.
Неки демон, непријатељ,
Сабљама је главе сјеко.
Богиња је завриштала;
Помоћи јој нисам мого
Нити себе утјешити.
Обећану срећу нашу
У очају изгубисмо.
Моменти су дошли страшни,
Битка се је распламсала:
Рањен демон, рањен и ја,
А богиња уплакана.
Обећана љубав стаде
На почетку да крвари.
Ноћ се ватром зацрвени,
А планинска јека посла
Глас духова пробуђених.
Престали су коло вити
А по нама наставили
Љуте стријеле просипати.
Оста њежност поражена,
А ми духом не клонусмо.
Упорно се одлучисмо
Нову битку сачекати.
ВАРИЈАЦИЈА ДЈЕВИЦЕ
Своје тајно благо
Нетакнута дјевице
Неугледано
Неопробано
Бијелом тајном сакривено
Не подијели с оним ко ти га очува
Нит имаде с оним ко ти га раскући
Како само тако језик плазиш
Зубе кезиш
Те се клибериш
Добром богу што ти га не узе
И жалиш за оним ко ти га не врати
УСИЉЕН ОСМИЈЕХ
Трудим се да дођеш до стварности моје
Као што руком тулипан дохватиш
Као што мору долазиш
Ко што Миловану прилазиш
Петру ил Милојку
А њу ко вране да су однијеле
Твоје ми мушице душу попиле
Трудим се да не знаш колко очајавам
За блузом твојом бијелом и провидном
За твојим чипкама
За комбинезоном
За твојим ситним штиклама
Ал усиљен осмијех и поклоњење
Ведре душе из очаја дођу
И тебе слаже, завара
И ти одеш
И све прође
Бура и брзина двадесетог вијека
Челичну шаку на ме су подигле
А све те чешће срећем
Без могућности да те заобиђем
Кад ти Ћуран
Радован или било ко
Руку на врату гнијезде
Ухо уз ухо лијепе
Ја бих ти тај врат откинуо
Уши почупао
Шаку међ зубе забио
Али се искезим
Ти мислиш осмијехнем
И промрмљам нешто
Да ми бијес умири
Каткад hello madam
Каткад hello bitch
А другари са мном у шуми јагњад пеку
И моји дани тако, теку ли, теку
МРАК ПРЕД ОЧИМА
Кад видјех
Обневидјех
Мраком пред очима
А видјех слона на ког се она
Наслонила
И кифлу ко песницу зажваљену
Чему жеља за оном која није твоја
И чему љутња
Због сурле на рамену
Кад се то види
Па обневиди
Мудро је склонити мрак испред очију
ГОСТ У КРЕВЕТУ
Као да си у најмању руку
Свемирски краљ
Ти
Што правиш дар-мар на мојој постељи
Изводиш криве глисте и береш гљиве
Што на мом кревету
Правиш ларму и лакрдије
Брусиш и бушиш
Галамиш металом о метал
И правиш атомску централу
Може ли жена све то поднијети
Спавањем
И може ли кревет све то издржати
Опирањем
Макар да си и Ахил без пете
Ти
Што си ми чаршафе погужвао
И направио фугасу на мом кревету
Не дао ти бог да то не поправиш
Прије провратка мог
АПСТРАКЦИЈА ЛИЈЕНОСТИ
Лијепо је било вољети одсутност њену
Која се уз зидове самоћом уклапа
И на врелој плажи лежати
И одсутан бити...
И имати луди понос на лијено робијање
У вјечним црно-бијелим комбинацијама
Таме и свјетлости.
Лијепо је било усред летаргије
Не видјети штету изгубљеног времена
Празних маштарија,
Непостојању њеном враћати љубомором,
А трому душу и уморно тијело
Безначајним ситницама тјешити.
Треба имати пуно дара и свемирске лудости
Да би се све корисно и бескорисно упознало,
А само бескорисно завољело.
Али не вриједи знати и искуство имати
Кад табула раза није у празној бјелини
Већ невјери у себе самога.
A тронуло тијело клонуло је маштом
О далеким водама
До којих се трновите стазе још не примјећују.
И болујеш
И робујеш
Као заробљене сијенке међу зидовима
Проклето свјестан
Да судбином не можеш управљати
Већ пропадати у нераду и непокрету,
Без борбе, дакле без живота,
Са судбином помирен, а идеалима заведен
У одсутном духу празних маштарија.
ГРЕШКЕ И ГРИЈЕСИ
Не сјећам се шта су гријеси
Нит се сјећам да л' је грешник
Онај који гријеши
Нит се сјећам да ли гријеши
Ако воли једну жену
Коју види да не гријеши
Нит се сјећам да л' је грешка
Што без грешке мисли да је
Ал у томе гријеха нема
Јер није грешник који гријеши
Кад не жели да погријеши
Не сјећам се да л' је стара
Нит се сјећам да л' је лијепа
Ал знам да га она учи
У ријечима кад се гријеши
Она му је тако добра
Она му се тако смијеши
И знам да је давно била
Оно што он сада јесте
Од другога је учила
У ријечима кад се гријеши
Као што сад њета учи
И не да му да погријеши
Исправља га када гријеши
И он за њу није грешник
Он је воли кад се смијеши
И да ли се тада гријеши
Ако сасвим добро знамо
Да није грешник који гријеши
Кад не жели да погријеши
МИС'О О КРАТКОЋИ
Зашто описиват краткоћу љепоте,
Кад љепота никад дуга није?
Краткоћа је кратки тренутак дивоте,
Мој свијет што се кратко и јави и скрије.
Кратко сам те сањао, кратко смо се вољели!
Ал бескрајни вјетар нејасноћа вије
Моју луду главу што ме с тобом дијели,
И све кратко вријеме испод себе скрије.
Тој краткоћи, теби, како да се вратим?
Као туга изломљена што се јавља кратко?
Ко краткоћа што је слађа кад је рјеђа?
Па и кратку бољку ја бих још да скратим!
И што не би трајна, моја краткотрајна,
Да сијасет драгуљчића у њедра ти вратим?
Овако, краткоћу болова да скратим
Тражи чезнутљива мисао бескрајна.
РАСПУШТЕНИЦА
Ти си кад причаш и кад ћутиш
ти си кад лажеш и кад се љутиш
и кад те љубе и кад те муче
ти си чаробњак што к себи вуче
што се изгубе кад те љубе
што се изгубе кад те не љубе
ти си хљеб бијели кад те се дијели
ти си проја туђа и моја
тигрица на трави, лисица у глави
добра фотеља, мека постеља
споља пиленце, изнутра дјетенце
пола камион, пола авион
Ти си сунцокрет најбоље класе
ти си кошута кад мирно пасе
ти си грива што изазива
ти си вода што земљом плива
ти си кртица што се скрива
најплоднија њива, маче што ужива
ти си транспортна теретна лађа
ти си година што добро рађа
ти си кад причаш, ти кад ћутиш
ти кад лажеш и кад се љутиш
некада блиска, некад далека
ти си воз што никог не чека
чешће тигрица ноктима жива
чешће и парна локомотива
пола мина, пола лимузина
Ти си празнично јагње за клање
коњичка стаза за јахање
риба у води, рода на слободи
слијепцима водич од згоде до згоде
а некад жеднима преко воде
и јеж што каткад гадно убоде
ти си орган, ти си утроба
ти си одјећа за свако доба
ти си фигура, ти си скулптура
најдража мачка што сваког гребе
ти си што гола никад не зебе
вучица што се са свима дружи
око сваког вука доброг што кружи
многима пружи, многима стужи
сад си славуј, сад кукавица
а некад нека страна птица
некад си ћебе за саму себе
а некад скела цијелога села
увијек изазовно по тијелу бијела
увијек кристална, увијек нестална
пола мршава, пола дебела
Ти си кад причаш и кад ћутиш
ти си кад лажеш и кад се љутиш
јел но гугутка, јел но грлица
сваког си плуга ораница
увијек си лијепа, бронзана, сива
само си некад отровна гљива
а некад жедна, жедна њива
што сваку течност жедно узима
што свак сјеме плодно прима
драго је селу што те има
ти си она свачим мљевена
ти си она сваком жељена
ти си кора од хљеба
ти си торањ до неба
ти си умијеће, ти предузеће
ти си кошница, ти си саће
ти си безглава што не зна шта ће
свачији брод, ничији род
ти си симболизам, ти романтизам
ти си натурализам и све на изам
удовица добрих удова
ти си експлозија освајачких ратова
ти си зграда са много спратова
пола теретњак, пола оклопњак
РАСПУШТЕНИЦА 2
Она се смијеши, она ме гледа,
ал да је питам баш ми се не да.
Она је прави комад жене,
Она је свуда око мене,
Боже!
Да ли се икако прићи може
тој жени изазовних кругова,
тој фигури непознатих углова?
Она је море, она је лађа,
она се увјек изнова рађа.
Она је острво и свитање,
она је риба што се бјеласа,
она је вјечно мушко питање:
Да ли сам за њу пожељан даса?
Она је побједник на бојном пољу,
она покреће мушку вољу.
Ал што је тако здушно подстиче
кад јој се бездушно, тихо, измиче,
Боже!?
Гдје год се пипнем, она је ту!
Гдје год погледам, она је ту!
Видим је у јату риба у води,
видим је у сунцу чим се роди,
видим је у срцу које ми дира
и у сирени што с брода свира,
и у џеп руку када завучем,
и мислим како да је свучем,
и мислим како да је свучем…
И море пати од мог бола
јер она са мном није гола
на оном острву у даљини,
на оној високој бијелој стијени…
О животе, шта да се чини
тој средовјечној лијепој жени
која одолијева авантурама,
која се опире морским бурама,
која боре скрива љепотом,
која загонетним живи животом!?
Сад сам усамљен на морксој риви
и мислим о својој распуштеници.
Тамо надлијеће галеб сиви,
а ја њу видим у тој птици.
Боже!
Да ли се икако прићи може
тој жени које овдје нема
но у сивилу небеском дријема?
Она овакво јутро изоставља!?
Због тога бих јој рекао свашта!
Али се њеној љепоти прашта,
јер она сама јутро представља.
Она се смијеши, она ме гледа,
ал да кренем баш ми се не да...
Она је прави комад жене,
она је свуда око мене,
Боже!
Не могу више ривом скитати,
Идем је питати, идем је питати...
Морам је питати!
СПЈЕВ ЗА ТУЂУ ЖЕНУ
Ко је, када, у ком трену, ко
Гдје је то
Полако, лакше, још лакше, хеј
Не жури, кад не жури ни прича
Ово је он, ал ко му је то
Зови на плес
Ма немој, јок
Тешко је уз овај ROCK
Немој ни РОР
Немој ни JAZZ
Некако дрхтећи, незгодан је глас
Дај нешто за нас
Хеј, ко је када, у ком трену, ко
Долази крај, користим станку
На крају ћемо успаванку
Стари мој, сјећаш ли се добро
Ово је он, ал ко му је то
Ниси плесао
Штета
Таквог чудног блиставог парчета
Гледај бјелине, гледај на врату
Ма у ком ли но бјеше блоку
На ком ли спрату
Знај -
Све поремети тренутак тај
Је ли другар, како ти се чини
Смијеш ли да тражиш
У помрчини
Па с нама да славиш
Ако не заглавиш
Не жури, кад не жури ни прича
Мекано тле
Гле -
Па како бре
Кад прије на прозор очи те
Је ли стари, како ти се чини
Врло лоше ил врло високо
О какво око
Али лоше
Јер је превисоко
Пожури горе
Јер у ватри груди ти се ложе
Дај брже -
Можда се сад може
Звонце на вратима
О полако
Није баш лако
Једно је дан, а друго мрак
Опрезно -
Не лети
Из мрака свашта може да излети
Ал уђи -
Није једини стан што је туђи
Нешто те мучи
Авај -
Незгодан је тренутак тај
Треба притиснути
Ма за стискање ни то прво није
Ал гдје је он
Ма хајде море, бићеш шампион
Ха -
Како су глупа надања та
Већ ко је, када, у ком трену, ко
Кад је он, он
а кад она то
Јер све се чини на сваком мјесту
Да није исто
Овдје прљаво, тамо чисто
Тамо прљаво, овдје чисто
Враг би га знао
Ко се са чијом дојком посисао
Не жури, кад не жури ни прича
Полако, ал сигурно, њежни тен
Тренутак твој, тренутак њен
Ал ко је ко
Он ли је она, ил она он
Он ли је ти, или ти он
Ти ли си то
Ал опет ништа од тога ко
И не спавати ноћи многе
За те ноге -
Па зар није глупост то све
Ал поштуј дасу
Зар ниси испод ока гледо
Како ју је држо о пасу
О каква само линија луда
Реци како, кажи куда
Има ли на овом свијету чуда
Па и тај чаробни луди струк
Баш како треба, двапут у лук
И с једне и с друге стране тако
Па хајде како
Зар је лако -
Да бар није тог увртања
Већ се сања, у зноју сања
Ено и попа гдје јој се клања
О баш сам брука -
Па то је студент из комшилука
Хајде мали, поспјешуј раст
Ил почни отимат, ил почни краст
Какве су твоје шансе за сласт
Кад твоје ништа ван тебе није
Ма хајде море, ако се смије
Тад се и може, и умије...
Ал не знам како дође крај
Незгодан тренутак, луди тај
Па то је само случајност пука
Да не падне брука
На те што не знаш чврстину пука
У ком је он
Кад гласно и јасно повећа тон
Чезнутљиво
Ал превртљиво
Кад не знаш ко је у ком трену ко
Он ли је он, ил она то
Углавном, стани
Боље не пробај
Један пробао, па отпао
Једно је дан, а друго мрак
Опрезно
Не лети
Из мрака свашта може да излети!
БРАК ИЛИ МРАК
То што није срећна
Кад чуваш је за брак
Није добар знак
Она би у мрак
Брига је за брак
Води је у мрак
Јер ако нећеш ти
То ће неко други
Води је у мрак
Пусти сада брак
ПРАВИ ПОЉУБАЦ
Љубим пепео са пепелишта
Свога шпорета, своје куће
Свога прага, свога
Љубим пјесму са врха
Свога пера, своје свеске
Своје љубави, своје
Љубим тебе, љубим себе
Љубим успут,
Љубим низ пут
Љубим тебе
Љубим себе
Ал да себе не пољубих
Не бих ни знао
Шта је прави
Пољубац
НЕВЈЕРНА ЖЕНА
И ја до ријеке поведох њу
Мислећи да је букете ружа
Вијерно крај срца задјенула
Да би се бисерних капи росе
Из мојих шака понапила
Да бих јој сунцем пјегаво лице
Уз благи вјетрић миловао
Али од свега имадох само
Разголићену жену
Ничију
Податљиву свачијем додиру
Имадох да утопим нагон распаметни
У тој несебичности
Па ми остаде банална горчина
Кад на ред дођоше нови људи
И све што се десило поред ријеке
Нити је оригинал слике љубави
Нити је њена блиједа копија
Већ је то нешто што памет налаже
Забораву
Да простор жељених успомена
И с овом причом
Остане празан
АТРОПА БЕЛЛАДОННА
Дугу, густу косу свијала је она
И кад вјетра нема да је мрси благо.
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна
Што у мис’о моју увуче се драго.
Далеко, много далеко, сахрана неком се спрема,
А ње и даље неће бити! Некоме звоне звона!
Не знам што се заљубих у жену које нема...
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.
Жиг свакога срца које чежњом клоне,
Које мре од ножа заљубљених људи!
А све због лијепе Атропе Белладонне
Која све убија, убија и буди.
Прерано, безглаво, слијепац ћу постати,
А узрок је свему љепотица, Она.
Умјесто грожђа стадох велебиље брати...
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.
Што је више гледам, све је мање видим.
Атропе Белладонне очи ме очараше.
Мрак ми у очима! Свог се вида стидим,
А зјенице се јаче због ње отвараше.
Гледајући у њу, отров се испија, ал жеља мине,
Циганка је лијепа пјевачица она...
Сад можда с неким свирачом виолине,
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.
Кад бих прстом прешо по стана јој звону,
Временом и мјестом што прилика није,
Видио бих лијепу Атропу Белладонну
Гдје се са висока, мени, малом, смије.
А да ми је равна, тако ко ја, нижа,
Можда би ми пажњу поклонила она,
Јер судбински, таква, била би ми ближа...
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.
Отровно ми поље макова и жита,
У капљи отрова скриваше се она.
Један просјак скита и све за њу пита:
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна...?
Отров се испија гледајући њу, ал жеља мине.
Циганка је лијепа пјевачица она...
Сад мoжда с неким свирачом виолине,
Далека, сасвим далека, Атропа Белладонна.
КАФАНСКА ПЈЕВАЧИЦА
Када већ идеш, стари друже мој,
У дођије наше, крчме невићене,
Отиђи и к њој, сјети је на мене
Који је ноћним тишинама зовем,
Кажи јој да сам ја пријатељ твој.
Ако запјеваш у дуету с њом
У пјаности неке крчме с нашег Југа,
Пјевушни јој коју и о срцу мом
Којим откуцава њена коса дуга.
Пјевај за мене, мене, свога друга.
Ако ти буде заносна и ведра
Плесала у диму чар са пјесмом својом,
Стави јој коју хиљаду у њедра
Као руком да то чиниш мојом.
У сивилу њеном, задимљеној тами,
Не знајући мене, ноћни живот живи.
Поломљеном чашом неспутаној дами
Рањено се срце и лијечи и диви.
Живота је жртва бурног бића тог
Кад свјетина у њу гутајући блене.
Ја сам мртва душа те фаталне жене
Опијеног срца што је жртва мог,
А оно жртва осјећања свог.
Зато кад идеш, стари друже мој,
У дођије наше, крчме задимљене,
Посјети и њу, баци мјесто мене,
Одсутног јарана, коју пару њој.
Кажи јој да сам ја пријатељ твој.
ДЈЕВИЧАНСКИ ДАР
Не требаше много до страснога трена,
Да све своје дражи, несвјесна, дарива,
И у томе часу сазри као жена
У вреломе тијелу што преобрат бива.
Да се обистини жеља врелих снова
Обљубљеним тијелом сласнога уједа,
Господару душе сред тог изазова
Да се беспомоћно, дјевичански, преда.
Ал судбина није знала пут сновима
И пољубац неки само души даде.
Високих циљева везан оковима,
Смушен, своју жудњу нахранит не знаде.
Залуд што је била омамљено спремна
На изазов жудње, дјевичански жар...
Он постаде жртва пропуштеног трена
Да заувјек жали неузети дар.
|