IV

ПОГЛЕД УНАЗАД

чудно, сасвим чудно, пронађоше мене
бацише на свјетлост отетог од сјене
па изгубљен на њој збуњено се клатим
у жељи сулудој, да се сјени вратим

НИКАДА МОЈ ПИШТОЉ НЕ БИ ОПАЛИО

Да не бијах тако дјетињасто везан
Око родног дома, завичајних крпа,
Обљубљеног села, мотике и српа...
И да нисам бијелим свијетом бдио,
А свјетини презир у клонућу крио,
Никада мој пиштољ не би опалио!

Да нисам пјесник и к томе тих,
Чије тијело дјелује хладно и нехајно,
А ватрен му само из потаје стих
И гризе и љуби скривено и тајно...
И да нисам залуд ватрено љубио
Никада мој пиштољ не би опалио!

Да не бијах тако немоћан пун хтијења
У ланцима стеге и мртве тјескобе,
Да бијаше мало дрског непоштења,
Казанове шарма, лажи и грдобе...
Не бих сваком дрипцу на услузи био,
Не би мој пиштољ никад опалио!

И да сам знао што је свјетлост зла
Ова у коју сам из таме дошао,
Никад се дотако не бих овог тла,
Нити бих пиштољ рукама држао...
И да носих маску преваре и зла
У свјетини коју нисам разумио,
Никад не бих градске свјетиљке мрзио,
Нити би мој пиштољ икад опалио!

ПУТ

Прелазак преко седам гора
И мјесечевог мора
Преко седам ријека и седам планина
Стрмоглаво низ стрмину

Неће значити да је чудо пронађено
И чудовиште побијеђено

Али сваки пут има своју грану и грлицу
Електричну столицу
И распету жицу

И на сваком путу поред умора
Садржана је препрека и стрепња
Љубав и љубомора

Иако је тежак и можда узалудан
Тим путем се мо

ЧЕМУ ПРИЧА

Зар није досадило већ
Стрепњом и ћутањем
Одмјеравати сваку своју ријеч?

Кад некоме треба наручена прича,
Што је сам не прича?!

А онај што има причу
И нема коме да је прича,
Говорник по знању
И просјак по занимању,
Луталица главом
Од бандере до бандере,
С комадом сомуна и флашом манастирке...

Он није власник своје приче
Ни кад је исприча!

А у овом времену свирепом,
Гдје се тражи само наручена прича,
Човјек своју причу
Може још једино себи да исприча.

И чему онда прича

ИЗГУБЉЕНО ВРИЈЕМЕ

Кад страх у блату
Најави близину краја
А старост нагласи неповрат
На почетак

Тад сва богата искуства постају безнађе
И мозаик без вриједности
Јер су прошлост
Скрпљена од непоправљивих грешака

А кад би повратак био могућ
Све би преваре од почетка
Губиле своју дјелотворну моћ

Јер на свијету нема већег лудака
Од оног који иде по своме трагу

Немир и ја
гледамо се у очи
а улице се добитнички осмјехују
Немир и ја
љуто закрвљени
погледом се бијемо
а ја га опјевавам
Улице се побједнички осмјехују
јер им морам постати гост
јер ће њиховим скелетима
моја стопа дати нови значај

Немир и ја
Земљу ћемо препородити
јер друмови још требају рада
а ја их желим – да бјежим
а он их треба – да ме прогања

Немир и ја
љути противници
гледамо се у очи
јер је борба неизбјежна

Знам
нећу га побиједити
али немир и ја
Земљу ћемо препородити

Немир и ја
свијету мане бројимо

КОЛИБА КОЊ И ПАС

Хвала на питању
Још је мени добро
Како ли је мртвима тек
Јер
Ја овако
Ко пијан крај плота
Ко буре по орању
Котрљам се
Живим

Ко зна
Коме ћу сутра украсти лепину
Отети кифлу
Испросити динар, измољакати
Чије ћу гаће на се навући
Ко зна
Чије ћу тикве украшавати

Да су мени
Једна колиба, један коњ
И један пас
Не бих се питао
Куда, како, с ким
А
Овако
Ја сам међу људима

Даће бог
Биће горе
Хвала на питањ

КАКО СТИЋИ

У гробу је лако
Ал до гроба како

Када падне
И допадне
Шака
Паклени дар
И неки лудо
Шашави пар
Гдје будеш вишак
Па будеш висак
О концу
У кланцу
И он пукне

Кад се роди
Па се води
Туђом руком
Под товаром
И послује
Са Сизифом

Све је тако
Наопако
Себи брзо
Све полако
Своме бијегу
Од чељусти
Свих звјерова
И ајкула
Па опстани
Крај немани

У смрти је лако
Ал до смрти како

ЧЕКАЊЕ У КРУГУ

затечено вријеме тече
и у крађи и нехају
споро, споро, споро тече
ал прегази што затече

од бола се ватра пали
док чежњиви дан се чека
кад настане пожар мали
у чежњи се срце спали

ал кад дође ватру гаси
дан што тако чекан буде
тада сав усхићен буди
нашу срећу у заблуди

јесте, јесте, у заблуди
срећа је од памтивијека
јер чекани дан кад дође
почне нови да се чека

ИСКУСТВО СА ОБМАНАМА

Не бих да чујем
Већ да видим.
Не бих да вјерујем
Већ да се увјерим.
Нит бих да чекам
Већ да дочекам.

Слушах,
Вјеровах,
Чеках,
Не дочеках.

Била је варка сваког дана јучерашњице
Који је тада био сутрашњица.

Била садашња,
Ил сутрашња,
Обмана је обмана.

Ја више не чекам.
Ако дође – дошло је,
Ако буде – било је.

ЛАЖНИ СЈАЈ

Свјетлост привлачи инсекте.
Инсекти, спржени, умиру.

Они који не умру, круже
да не нађу што у сјају траже.

Мојој кући дадоше свјетлост
Која окупља ову напаст.

Свјетлости каткад има.
Свјетлости каткад нема.

Свјетлост привлачи инсекте.
Тама их не привлачи.

Није ме страх
Кад ми је кућа у тами.

Страх ме је од њеног лажног сјаја.

ПОКОШЕНЕ ТРАВЕ

Сјеча није стање неприродно
У њиховој судби краткотрајној.
Сјеча им је у жилама жива.
Сваки уздах њиховога раста
Зрелост јавља и сјечу дозива.

Оне знају природу свог краја,
Крај је њихов сажет у откосу.
Оне знаду и циљ свог живота:
Да рашире мирис по пољима,
Да им живот прожима љепота.

Тихо живе и тихо умиру.
Смрт им није никаква побуна,
Она им је обнова живљења.
Оне знају да ће испод косе
Расти нови клијаши дивљења.

Као да су свјесне своје бити!?
А наша је бит нам непозната...
Мада знамо да им нисмо слични:
У смрти нам не треба памети,
Ал животу нисмо тако вични

ЛИЦЕ БЕЗ ЗАНАТА

Он није знао брда
У тунеле претварати
Пруге правити
Вулкане гасити
Југовиће стварати

Правио је топа од глине
И на крају ништа
Сем бијеса и плача

Птичице убијао с предумишљајем
И на крају се кајао

Тровао пацове, свјесно, смишљено
Да би се забавио
И на крају се гадио

Скрнавио
Потцјењивао
Заносио
Заводио
Демагог био

Храбро пливао ријеком
Да задиви публику

Кочоперио се
Шепурио се

На средини помоћ тражио
За сламку се хватао
Воду гутао
А на обали
Спашен
Грчеве измишљао

Ето шта он зна
Ето ко је он

САМ У НЕПРОХОДУ

Сретох на путу двије кладуре
Оковане
Два чудовита непомира
Десет различитих закона
И обичаја

Наишао сам на двије кобиле узјахане
На задах боја косовског
Лешева и костију
Најновијег издања
Прегажених џукела
Коња угинулих

На много ружа и мириса
Тамо с оне стране у оном углу
Овога града
Гле
Љепоте и очаја
Како анђео крај сатане живи

Наишао сам на неке зграде
Што не говоре добар дан
Људи непомирни
А станари мирни
Под силом и страхом одбојне љепоте
Наишао на запуштене
Што зову осмијехом
Стрепње и очаја
Привлачности крхке

И не грди ме, мајко,
Након толико труда
Трудноће
Трудовитих година послије рађања
Што својеглаво и несвјесно
Нисам више твој
Но овог и оног града

Али признајем
Да си се о мени више бринула ти
Док бијах само твој
Но сви ови
И ти сад
Док сам и твој и њихов
Док сам ваш

Све мање и мање збрињаван путник
Сам на своме путу непроходу

ГОЛГОТА

Кад се затекох
У погнућу
Корачајући жуљевима по врелом пијеску
Осјетих
Нема повратка у успомене

И осјетих
Скратио сам се за који прст

Нема повратка у галаму
Нема повратка у мир
Из овог мира
Очаја
Само сам се варао надањем
И уништавао успоменама које блиједе

Једино голуб
Стигавши однекуд, и он као и ја
Кљуцајући по рамену
Као да је знао да моје тијело
Одавно нема материнску бригу
Као да је знао да су моје усне
Одавно заборавиле за влагу и врелину
За дрхтаје и уздахе
Драге
Која ме у голготу испратила
Једино с обећањем да неће бити сама

Као да је знао да стара дружина
Остаде без једног хулигана

И треба замислити сласт поједене
Последње мркве у торби
И подијељене задње цигарете
У сусрету
Са истосудбинским

Што наговијести дружину моју
И рече:

С њима сам недавно крао бостан
И љубио бостанџијине кћери

ТАБАНИ У ВАЗДУХУ

Стављам ти на савјест
тишину
коју табанаш по ваздуху
кад смо сами
кад пљујемо са спрата на спрат
из канала у канал
А тишина је оно што се изговори у галами

Табанај
ја ћу плесати
док неко говори гласно а нечујно
и возити
јер и бржи се може стићи
ако се иде пријеким путем

Некоме за успјех не требају шансе
а неком је свака шанса ускраћена

Али
шта се кога тичу
нечије велике и мале побједе
Нек се бори
кад је луд поред наше памети

Уживајмо тихо
газећи табанима тачке по ваздуху
кад смо сами
поред толиких што не знају шта је тишина
у тјескоби забрањених ријечи
а у тој ствари
тишина је оно што се изговори у галами

Табанајмо мекано и круто
бијесно
љуто
или обрнуто

Живимо од тога
живимо
и шта нас се тичу
нечије велике и мале побједе

САН

Пролазећи крај дивљег багремља
шутах своју по ледини главу
а крај мене пасоше говеда
бирајући најсочнију траву

Мојим селом гаврани прођоше
те их људи питаше за мене
У трен ока вијест до оца дође
да сам страдо сред горе зелене

Скупи стари попа и сељане
да сахране мене кукајући
ал нађе ме ђе живим дивљачки
властитом се главом шутајући

БАЈКА

Кад престаше муње и громови
Сунце проби мргодне облаке
На пољани више мога села
Јавише се виле свакојаке

Заиграше једно два-три кола
Па почеше трку по ледини
И стадоше скидати се голе
Да облине купају у Дрини

Приђох близу да их гледам наге
Спазивши ме оне ме спопаше
Па ми тешку казну одредише
Те ми оба ока ископаше

Сад ко слијепац тумарам по свијету
Причајући како очи дадох
А гола је вила моја задња јава
Коју гледах када вид имадох

УКРОЋЕЊЕ

Опет ми неки не дају да скренем!

Хтједох да у гријеху хулигански јесам,
Они ми гријех опростише.

Хтједох разврат да сам и честитост нисам,
Они ме свјетлом обасјаше.

Сада ме срамота милост да скрнавим,
Већ похвале примам и у свјетлости ћутим.

Звјерињу крв су моју укротили.

ИСПОВИЈЕСТ

Живот и ово вријеме су кратки
А планета под прстима нам мала
И видим
Гдје сам почео, ту сам и завршио
Пјесма ме је моја укопала
Стао сам
И пожелио идеалима сретан пут
А гле
Судбина се живог труљења препала
Нека
Нисам једини кога је љубавница отровала
А богме
Нисам ни једини коме се на путу
Затворио пут

Кад прокапа суза
То значи да су руке постале немоћне
Ал нека
Нисам једини коме је стала казаљка идеала
И пропала
И знам
Једини сам коме је у прољеће
Најљепши мирис трулежи лањског лишћа
Ал нисам једини који не воли цвијеће
Нити кога је љубавница отровала
И видим
Гдје сам почео, ту сам и завршио
Пјесма ме је моја укопала

УВОД У ПЈЕСМУ

Хвалио те свако, ил не хвалио,
Тебе ћу хвалити, прије свега, ја.

Волио те свако, ил не волио,
Тебе ћу вољети, прије свега, ја.
Имала љубаника, или не имала,
Тебе ћу љубити, прије свега, ја.

Знали, не знали, ја ћу им рећи,
Да сам судија и бог твој, а ти мој.

Гледали, не гледали, твој сјај и простоту,
Посматрач тај сам, прије свега, ја.

И баш ме брига да л' неко с тобом причати зна,
С тобом ћу причати, прије свега, ја.

ЗАЧАРАНИ КРУГ

Понедјељак је био лијени почетак
Да би га уторак лагано надјачо
Најјачем темпу предала се сриједа
Мада је се ни четвртак не би поститио

Петак је дан умора
Од сриједе и четвртка
А субота је нестрпљиво ишчекивање
Недјељног одмора

Недјеља се зна: то је тај дан
Коjи пролази брже но што дође
А након њега хтјели бисмо
Нешто ново и недоживљено

Али поново дође понедјељак

ПИЈАНО ДЕРЛЕ

Ја гледам кучкиног сина
А кучкин син гледа мене
И тако то

Пасја рука разби ми чашу
Љубавника мајке овог деришта
Сина кучкиног

И бијах пијан као земља
А неки коњ ми крчму окрену
Сву у круг

И не знам ко ме свали у бездан
Јер то не бјеше ни моја драга
Нити мој друг

Али од свега упамтих само
Кучкиног сина што ме гледао
И тако то

БЈЕЖАЊЕ

Бјежим,
бјежим што даље,
бјежим изван домета
оних који нада мном владаше.

Они се мојом главом играше!

И још би да се играју!

Бјежим!

Од сад ће се неко други
мојом главом играти…

ВЈЕРА У НЕВЈЕРИ

Вјера у Бога и вјера у љубав,
Заједничка вјера у невидљиво

За уморне и стрпљиве душе
Чија скромност не губи наду
У снагу духа над голом материјом.

Вјера у морал и вјера у Бога
Заједничка је вјера онима
Који неморал Царства Земаљског
Игноришу надом у Царство Небеско.

Док Земљу плави блуд
Утапања вјере у невјери
И заблуде вјере у невјеру!

А вијерни вјерују да ће Бог и на Земљу сићи
И Земље се сјетити,

Како би успоставио разлику
Вјере од невјере
Која је на Земљи одавно избрисана.

Да вјера не буде узалудна!

ЗАХВАЛНОСТ

Захваљујем се:

Оцу и мајци на рођењу,
Браћи и сестрама на љубави,
Фамилији на пажњи,

Жарку на поклону,
Марку на конаку,
Јанку на пријатељству,

Пери на помоћи
И Петру на вересији.

Нека ми опросте
Они које нисам споменуо.

Вјероватно су заслужили.

РАЗНОЛИКИ СВИЈЕТ

Има нас
Којима тле под ногама бјежи
А очима туђим то се ко рај чини
Има нас има јадника
А очи неке тамо далеке
Значајне колико и наше тле
Бубреге у лоју виде

Има нас
Којима све олако иде
Мед и млијеко у уста нам теку
Печени пилићи сами с неба долазе
А очи неке тамо далеке
Значајне колико и наше тле
Биједу у томе виде

Неки се олако не дају
Већ галаме, трче, траже, моле, траже
А неки не моле већ голготу трпе
На даскама леже и у пјесму бјеже
Сричући понеки стих

Има нас има, а баш нас има,
Има нас свакаквих

ДОБРОТВОР

Голица ли кишобран заштитиника моћног
Што брижно о теби брине?

Погасио је свјетла која те заслијепише;
Што си опет слијеп – то није он крив.
Хиљаду и кусур пута подиже те из блата;
Што си поново у блату – то није он крив.

За тебе је присилио зграде да дубе на крову,
Наредио Дракули да оде код зубара,
Натјерао улице да играју танго...

Излијечио море од морске болести,
Везао слободу да не буде слободна,
Наредио плачу да и он заплаче,
Научио воду да и она вино пије...

Увијек те имао на својој бризи
И немогуће због тебе чинио могућим,

А ти му се ничим не захвали!

Па сујета пита да ли треба оном
Добротворност дати
Ко захвалност роба неће да узврати!