III
ВРИЈЕМЕ НАОПАКО
Морам те опјевати, Буђава долино бола,
Јер нећу да се твој мир
Мојим ћутањем кити.
Најзад,
Ако ли од ријечи моје раскош твоја задрхти,
Сабљу ћу твоју осјетити,
А ипак
Снажнији бити.
Нешто се овдје почело догађати,
А напета тишина посматра
Повратак духа твог.
Знај,
Иако су ти амбиције под велом богатих традиција,
Па пред светињом спуштених руку ћутим,
Ипак слутим
Да си убица
Слободног кретања мог.
Нешто се овдје заиста почело догађати!
Буђави воњ се осјећа,
А нигдје буђи.
Ипак,
Кад не могу истину у лице да ти сручим,
Ти је препознај сама:
Тишина ће
једном од напетости пући
И оживјела ући
У живот мој.
Тад ћу постати свој: ни твој, ни туђи.
ПЈЕСМА О ИСТИНИ
Не бацајте превише свјетла
на његову истину.
У тами је његова истина
лијепа и бијела.
Он вјерује да историја
није непогрешив суд -
- њу чине људске приче,
а приче изгледају увијек онако
како то желе приповједачи.
И одавно је схватио
да за његову свијетлу истину
нису ни битна свијетла дјела,
већ скривена,
и да бит није у дјелима
већ у њиховим свједоцима.
Увијек се прошлост могла фабриковати
јер су се свједоци увијек могли куповати,
али је његов геније превидио
да се будућност не може уништити.
Будућност има да баци свјетлост
на његову окамењену истину
која неће спријечити своје затамњење
под неумољивим зубом времена.
А кад се то деси - њега више неће бити!
Умријет ће у увјерењу
да нас је обмануо.
Зато је спора и неминовна историја
само истина о прошлости.
Садашњост припада живим моћницима!
А они су увијек жељели да створе истину
која ће њихову садашњост претворити у
вјечност.
ГЕНЕЗА МРЖЊЕ
Жељне наше вреле крви ове
звијери су нас злобом засипале.
Ми горјесмо у жару и чежњи:
да бацимо мржњу у окове,
да миримо воде и обале...
Чудисмо се крвавим потопом
ђе но братство у мржњи потону!
Разапети измеђ' јачих сила...
мрзисмо се под туђинском стопом,
побркасмо Бога и Сотону.
РЕВОЛУЦИЈЕ УЗАВРЕЛА КРВ
Револуцију тијелима нашим
Грлисмо
Његујућ спомење њеног почетка
И слутњом јој визију наредности
Дотичући
Гледајући претке
И ми је хтједосмо на прсима голим
Изнијети
И наставити врело
Кличући
Ову земљу и ми смо хтјели
Рајском љепотом повијати
Мирисима да нас опија
И у свој чистоти да се бијели
Ми смо хтјели
Ми смо хтјели
Револуције узаврелу крв пронијети
А они су знали
Да ће и кроз нашу младост
Са сивим заблудама пролетјети
Покличима промјене
На плодном тлу непромјенљивости
Закрвити траг
И да ће младост узалуд хтјети
Да лети
И да револуција стратиште је крвавих смјена
Без промјена
TАМО И
ОВАМО
Тамо се ратовало.
Овамо су стизале избјеглице.
Десетине хиљада људи
Убијено је Тамо.
Стотине хиљада људи
Отуда је протјерано Овамо.
Стотине хиљада кућа је спаљено,
Отето и опљачкано Тамо.
Ратне злочинце
Трибунал хапси и убија Овамо.
Тамо је све регуларно.
СЛУТЊА
И ја сам кроз жице
Аушвица
гледао лептира лет
и слутио да ћу цврчковом пјесмом
тихо
кад и последње јато одлети
мријети
и да ће варвари смрћу мојом
пољима љепоту одузети.
И слутих кроз решетке
скамењено
да изумире свијет
и да му крв се вапећ за злом
нечујно
над властитом лубањом свети...
Осјетих
безглаво ће се полетјети
па иза смрти ту ничег више
неће бити.
ПРАХ И ПЕПЕО
Прах и пепео
Од Земље и тијела наших
Црним слутњама
Слутим
Праху и пепелу
Са човјечанством
Атомским кораком
Корачам
За спасење
Грешнога свијета
Богу се немоћан
Обраћам
ДА ЈЕ ЗЕМЉА ВЕКНА ХЉЕБА
прокувана
промијешана
да је Земља векна хљеба
који рајским путницима треба
умљацкана дивљацима
испрскана остацима
планета што луду главу има
мало игдје ова слога
опјевана дозлабога
упрљана и више од тога
разбитљива
кугла стакла
за пирове јахачима пакла
атомски вијек
убогима лијек
спас очаја у смрти заувијек
нуклеарно доба
вријеме Страшног суда
и...
бјеше једном једна планета луда
као људи родише се
ко звјериње побише се
СПАСИЛАЦ СЛОБОДЕ
Кад слобода зелен-пољем
На бијеломе коњу дође
Бритку сабљу џелат вади
Коњу главу да одсијече
Роснога бисерја неста
На јутарњем травопољу
Сви пјевачи утихнуше
Безграничним двором шумским
Вјеверице што највише
Слободарски живот живе
С пјевачима склонише се
Молитвама да занијеме
Уто неки јунак посла
Ка џелату све ратнике
Да у срце мач му сјуре
И слободу ослободе
Она крену шумским рајем
Дворима и склоништима
Гласовима слободарским
Нови живот да прогласи
А кад стиже и до дворца
Ђе но Јунак господари
Он стражаре на њу посла
Пред капијом да је вежу
КУКУРИКАЊЕ ЗА СЛИЈЕПЕ
Галама ми главу препунила,
ал слушам кишу што ромиња низ окна.
Гдје је ова чудна маса била
при стварању видовитог ока?
Галама ми главу препунила.
Ја сам чуо пијетла што кукуриче,
ал ништа не нађох у бити те граје.
Ја сам исто чуо и краву што риче
/и то је небитно, али млијеко даје!/
Ја сам чуо пијетла што кукуриче.
Лијеп је рик и кукурик, али за шта?
У тој галами тражим суштину и смисао.
Пијетао свој глас рекламира, па шта?
Крава риче због глади, дође ми мисао.
Лијеп је рик и кукурик, али за шта?
Слијепцима неки очи нуде,
мени се на овој киши спава,
једино ме ове шупље тикве буде,
али се не мијешам, пући ће ми глава.
Слијепцима неки очи нуде.
Они обећавају, слијепцима су лијепи;
љепоту бих да прозрем, ил да је престигнем.
Ал и поред тога слијепци осташе слијепи!
Ја из неког хира не хтједох да се дигнем...
Они обећавају, слијепцима су лијепи.
Пијевац кукурикну, мисли ми поквари,
зора свиће, на вријеме се будим.
Дошло вријеме да пакујем ствари
/мада можда лоше ја о свему судим/.
Пијевац кукурикну, мисли ми поквари.
ПОНОСНА ЗЕМЉА
Борећи се за власт:
једни се поносе што су ратовали за ову земљу,
други се поносе што нису ратовали.
Ово је земља поносних људи.
ЛИЈЕПА ЗЕМЉА
Све је лијепо у овој земљи!
Гладне раднике ја прећутим.
Гладне старце и сељане ja прећутим.
Армију незапослених ја прећутим.
Неслободу ја прећутим.
Страховладу ја прећутим.
Корупцију ја прећутим.
Политика је овдје једина виза
за бизнис и добит.
Ал и то прећутим
као што прећутим
да без тако јаке везе
ни до правице своје
не можеш доћи...
Много о овој земљи ја прећутим!
Ово је моја земља.
ГЛАВНИ ЛИК
Ја непријатеља не могу да пјевам.
Непријатељ је безличан и црн.
Да бих га опјевао,
Морао бих му додијелити лик.
А да би добио лик,
Морао бих му, поред црне,
Додати и бијеле боје.
Ако му додам бијелу боју,
Он више неће бити
Безлични црни непријатељ.
Не волим непријатеље
И не могу о њима да пјевам!
Ја волим нас и своју пјесму о нама!
А ми нисмо бијели и безлични.
Ми имамо свој лик,
Па и своју црно-бијелу боју.
Ја о том лику хоћу да пјевам!
Ми имамо свој гријех.
Ми морамо опростити мени
Што видим тај гријех.
Ја тај гријех не волим,
Али баш о њему морам да пјевам.
Јер волим нас,
Па пјесму правим само о нама,
У црно-бијелој боји.
САВЈЕТ ГОВОРНИКУ
Не оптерећуј се оним што ћеш пропустити.
Све што је заборављено – није ни важно,
Јер само се неважне ствари заборављају.
Твоје неизговорене ријечи
Ионако нико неће примјетити,
Нити ће твој говор промијенити свијет.
Кад заћутиш, то није ни крај ни почетак.
То је само тачка у времену
Након које ће све остати исто
Као и прије.
AНТИСИЛОГИЗАМ
КРИМИНАЛА
У овој земљи, сви руководиоци су политичари.
Политичари се највише боре против криминала.
Илегални канали новца су криминал.
У овој земљи су најуспјешнији политичари
они који успјешно руководе
илегалним каналима новца.
ОДЛАЗАК
Скамењен, преварен развратом без наде,
Илузијом рода о родноме граду,
Човјек горде туге, живота баладе,
Чашом горке жучи наздравља свом паду.
Задњом чашом бола гдје љубави нема,
Гдје се свака капља у блуду разлије,
Град га његов поји и на пут припрема
Гдје заборав треба сјету да сакрије.
Далеко су снови! Сан трпи свој ход!
Далеко, што даље ка новој горчини!
Ново гнијездо тражи свој небески свод.
Неправда се лакше трпи у туђини
И подноси потоп завичајних нада.
Кад се пасти
мора, нек се гордо пада!
|