II
БРВНАРА НА ДРИНИ
Моја је брвнара поред Дрине
изграђена од мјесечине.
Скровито срце њене осаме
грије се жаром свемирске таме.
Али та тама луцидно вара
кад сјај сновиђења на ме обара
и рајску тишину у мени ствара.
Ја у колиби поред Дрине
удишем снагу мјесечине.
Када се појави сунчани сјај
у ништавило утања цијели крај:
све губи смисао, и враг и рај,
за живот гледан сањарским оком
што грубо тече воденим током.
Снови се гасе и тијело буди
у дрском додиру маште и људи.
Док хучи Дрина преко долина
скупљеном снагом са планина,
удружује се са том хуком
свјетина својом потмулом буком.
А кад се уморе дневне моћи
и долину прекрије тишина ноћи,
тад моја брвнара поред Дрине
поново извире из мјесечине.
СВАДБА КОД ЧЕСМЕ
Сунце просу сребро по планини,
Том се снопљу мирис цвијећа смијеши;
Срећни поглед своју стријелу баца
На анђеле од небеских крила.
Стаклена се шипка Кадунина
Жуборењем поздравља с камењем,
А снопљем јој небеска жаруља
Игру боја кристалних открива.
Груди своје Мајевица бајна
Грудњаком је зеленим покрила,
Док је с неба богови дарују
Ђинђувама од драгог камења.
Тој љубави славуји се диве
Дарујући свадбено пјевање,
Док погледи своје стријеле шаљу
На анђеле од небеских крила.
ГОЗБА КОД ЧЕСМЕ
Весело се друштво окупило
мајевички мирис да мирише.
У кругу се ватра распламсала
разјарени ваздух титрајући.
Бронзано се небо загледало
у вртлоге ражња и јагњета,
а врхунци све чешће слушаше
трепераву пјесму мајевичку.
Податљива блаженим звуцима
тамбура се не да ућутати,
а бисерна вода Кадунина
жуборима глас јој потпомаже.
Ту сам и ја, ал' ко да ме нема:
топим се у срећи завичајној.
ЈУТРО ПОРЕД ЧЕСМЕ
Зелено се пољем оросило,
Планина се свилом окитила,
А калдрма сребром оковала;
Из извора бисери излијећу.
Јагодама сунце дан полива,
Мајевица хтјела би га скрити,
Уздах трешће ваздухом прелијеће:
У бисеру ја бих да га купам.
Бијелу руку под млазове бацам:
Хтио бих је у јутарњем хладу
Чисте воде сребром посребрити.
Срећу купим и у чвор је вежем.
Нашао сам снази окрепљење:
Зеленило погледима вијам,
А грудима свјежину даривам;
Из извора бисери излијећу.
ПОДНЕ КРАЈ ЧЕСМЕ
Зелено се пољем просушило,
Планинска се свила засијала,
А калдрмско сребро позлатило.
Још изворски бисери протичу.
Не могу се очи нагледати
Сунчанога пепеластог сјаја.
Трешњин уздах више не уздише,
Бисерно га успава купање.
Бијеле руке кроз млазове гледам:
Неће бисер, сребрн и немиран,
Ни на једном длану да се скраси.
Низ руке ми извор среће клизи.
У том рају окушавам снагу:
Мајевицу као жену свлачим,
Од љубави камење јој ломим.
Још изворски бисери протичу.
ЧЕСМА И ДАЉИНА
Мајевицу у мисли заточих,
с које гледах низију семберску,
па кренувши судбоносном стазом
нова себи усхићења тражих.
Попех се на торањ Видиковац
да разгледам низију подравску.
Ту угледах неки чудан драгуљ,
у дравској се води пресијава.
Назријех ли седефасту снагу
која чува груди Билогоре,
или можда стаменог чувара
подравскога зеленог сатена?
Зажмуривши, будан сањајући,
двије чари у један чвор вежем:
Кадунине чесме воду пијем,
дравски бескрај у себе упијам.
СЈЕЋАЊЕ
НА ЧЕСМУ
Сав опијен брежуљцима благим
и питомим осмијехом прихваћен,
њежно дравску панораму грлим;
у њен етер уздахе јој шаљем.
Ноћ се спушта
на околне шуме,
по клијтима свјетиљке се пале.
Отуд идућ градским ивицама
подравска ме пјесма додирује.
Усхићење чаролијом овом
изазива да је усавршим:
гледам како да на Билогори
Кадунина чесма зажубори.
ПОНОВО КОД ЧЕСМЕ
Опет дођох тамо гдје сам некад био,
раздраган и сјетан - завичају свом.
Кадунине чесме бисере сам пио
и нашао осмијех у жубору том.
Разуздано небо облачног повоја
покушава да ми мир сјећања квари,
али му се не да прва радост моја:
чесма и висови, долци и шевари.
Отаџбином видим завичај повијен,
нада мном је љубав пуна тихе снаге.
Чаролијом Саге ко да сам опијен
у врлетној сјенци Мајевице драге.
ПУТ ПОД НОГЕ
Кад би дошао мени мој пут под ноге,
о кад би...
да мој зелени врт не пређе у заборав,
да моја одсутност не пређе у очај,
да се мој страх не обистини,
да ме се не одрекне завичај!
Зато пут под ноге, па у бијег...
зеленом врту у загрљај!
И овдје има зеленила,
винограда и манастира.
И овдје се цвијеће калеми, грожђе бере
и добро вино испија.
И овдје се пјева, љуби и дарива...
Зато пут под ноге, па у бијег,
моме зеленом врту у загрљај!
Да ми се страх не обистини,
да ме љепота не опчини
у туђини!
|