О "ВРЕМЕНУ НАОПАКОМ"

Кад се изненађен сред магле и тмине
нађох бачен Звијери и слугама пакла,  
крикнух да сам пјесник,  сад без отаџбине
коју ми смаглише из распуклог стакла.

И бијах немоћан  да запазим масу
крика и плача, што мој крик надјача!
Слијеп, због бола свога, ка туђем ужасу,
не видјех у тмини да нисам једини.

Прије три туцета господњијех љета
тиранима викнух:  "Вријеме наопако"!
А сад ми се чини у овој маглини
да је наопако наше вријеме свако.  




I  

БИО ЈЕ РАТ

Био је рат. Био је поучан рат.
Поучан за оне који о њему
Ништа неће знати.
А за нас је касно све што о њему знамо.

Био је сјај и биједа.
Биједа је мирисала барут.
Сјај га не омириса.

Била је биједа у сјају.
Ни она није мирисала барут.

Био је сјај у биједи.
Он га је мирисао и морао да га мирише.

Била је биједа у биједи.
Она је погрешним чулом и с лошим циљем
Мирисала барут.

Био је сјај у сјају.
Знао је да барут није за игру
И да нико не треба да мирише барут
И да га никоме не треба давати на мирисање!

Неки су држали говоре.

Једни су говорили да барут добро мирише
И омирисали га
И мирис им се није свидио.

Други су лагали да барут добро мирише,
А мирисали су новац.
Новац је у овом рату боље мирисао од барута.

Једни су говорили да треба бранити земљу
До последње главе.
Једни рекоше џаба ти земља
Ако нема главе.
Једни су за земљу дали главе.
Једни су бранили земљу
До последње, туђе главе.  

ЈОШ СЕ ПЈЕВА ПОСЛИЈЕ РАТА

Занесени
Све смо преживјели
Гледајући разна умирања

Јесу ли стварања свјетлије груде
Свјетлија од саме ње

И хоће ли свјетлост разбити таму
Хаоса и разарања

Што више хаоса на крхкој земљи
То више моћи у Сатани
И мање мира у душама
И мање душа у тјелесима простим

А умирали су сви
И дужни и недужни
Од јунака до обичних смртника

А лажни хероји и лицемјери
Сусрет са Богом одгодише
Док не заврше хвалоспјев
О себи

И нико се неће оплакати
Јер сузе су пресахле у жеђи
За упозоравањем
На неуништиве творце времена злих    

РАСАП И МОЛИТВА

Над кривицом овог распрснућа
Нек се бдије стрпљиво и смјерно
Нек се клони невјернога вјерно
На извору наших угаснућа

Странпутица душевних клонућа
Нека стрепи од сваког сванућа
Над тминама гробова и кућа

Нек се човјек несигурна хода
У расапу тамом не окити
Крвавога ножа и убода
Нек се клоне и гладни и сити

Жељом жељан дјевојачке гривне
У гаснућу свјетлошћу што сине
Нек уморни чувар Отаџбине
Одахнућем у љубави живне

Да ратници напусте бојишта
Нек се мирна обнове огњишта
Да у коров зарасту ратишта
Џелатима присједну стратишта

Странпутица душевних клонућа
Нек срам носи својих паликућа
Станарима гробова и кућа
Да се памте људска посрнућа  

СОНЕТ МРТВИМ ПРЕЦИМА

Покојна браћо, о небески људи!
Гдје нестаде прича из вашега вијека
што нам је ви, преци, причасте о томе
како у човјеку убише човјека?

Видите ли можда с небеских висина
траг згрушане крви преко наших њива?
Осјете ли ваше олакшане душе
да се опет нешто са човјеком збива?

Нови талас душа према вама хити;
човјек је опет човјеку хијена!
Ништа, браћо, није ново међу нама.

Поновљену причу нико неће чути:
ил' на земљи више никог неће бити,
или ће човјек занијемит од срама.      

ВАРИЈАЦИЈА СТАРИЦЕ

Без израза, без осмијеха
Старица се тромо креће
На путу је Мјесец чека
Са свијећом од жутог воска

Марама јој од црног платна
Сиједе власи помрачује
А безброј тамних бора
На лицу јој ране ћуте

Са штапом од сувог дрена
Поштапани корак пружа
О, године њене златне
О, године њене славне

Два је сина на рукама
Голом муком одгајала
Два сина, два јунака
Бијелим млијеком и погачом

Два сина, два јунака
Отаџбини стара даде
О, синови нежењени
О, судбино нежељена

О, синови кршни момци
Што падосте прослављени
Старици сте орден дали
Да с њим иде до Мјесеца

И тако јој без осмијеха
Троми корак пут припрема
На путу гдје Мјесец чека
Са свијећом од жутог воска    

ПРЕД СПОМЕНИКОМ

Апокалипса
тенковских цијеви
није само са Оне стране.

Са обје стране
катаклизме
стоје сијачи властитог мрења.

А њих побиједити
значи побиједити зло у себи.

У камену битишу
кад превазиђу властиту смрт.

Над каменом је рука оних
који су знали да их убију

и да их славе!      

ДУХОВИ ИЗГИНУЛИХ

Данас ми смо стијене
Које свједоче о времену смрти
Стијене које стоје
И шаљу одјек
Тенковских и топовских грмљавина страшних

Умоболних клања и страдања
Да се не забораве
И никад не понове

Данас ми смо стијене
Данас ми смо споменици
Данас ми смо гробови

И сутра ми ћемо бити
И нећемо дати
Искривљеној свијести
Да живим ријекама заустави ток  

ПРКОС У БЛАТУ

Има у нама тињалица
Прадједовских згаришта
И крви курјачке

А и клица вјечите пловидбе
Мирним морем

Струјања славне прошлости
Са недосањаном сутрашњицом
Мирно и пркосно
У нама се спајају

Ми
Огуглали у блату и презиру
Корак по корак промичемо
У славу живота непроживљеног    

РАТНИКОВО ЖРТВОВАЊЕ

- Ратниче, гдје су границе отаџбине твоје?
  Тамо гдје ти поглед досеже?

- Не. Зар је тако мала?

- Тамо гдје ти мисао допире?

- Не. Зар је тако велика?

- Тамо гдје се твоја љубав губи?

- На крају свијета љубав ми се губи.

- Па гдје завршава отаџбина твоја?

- Гдје се крвавога клањам жртвовања,
  ту се завршава отаџбина моја.      

ЈА ОТАЏБИНУ НЕМАМ

У отаџбини мојој корачао бих самоувјерен
и увјерен
да ме у невријеме и у немјесту неће затећи ноћ
већ да у свакој ноћи конак имам од ње

У њој бих разликовао свјетлост од таме
и никад ми мркли дани не би освитали
као што ме и нескровите ноћи не би затјецале

Ту би се подсјећали водени токови на крвоток
нове свјетлости на црнину прошлости
и мирни снови на вријеме несна
и побједе

Отаџбина не уништава слободан дах
бећ га поспјешује
и не воли ни саму ропску помисао
на окове

У њој се учи разлика слободе од неслободе
и битисања од непостојања
а једнако се прима стварање и одбија уништење

Ја свој дом слутим у домовини некој
јер отаџбине немам
и сјетно гледам према онима који је имају

Претворили су моју отаџбину у маглу и тмину...        

НАД БОСНОМ ОБЛАЦИ

Да л' то слутим, ил се памет мути,
Да ће облак тмурну Босну прећи
И по њеном помрачењу ума
Неслућене муње просути?

Ако Босна у мржњи изгори,
На овој ће се планети Земљи
Невиђено чудо створити:
Мртва ће се Босна с Босном борити!

Да л’ то слутим, ил се памет мути?
(сумрак, 1991.)  



 

КРОЗ ПАПРАТ

Трагом јунака
Крајишника
Пропланком жеља
И љепоте
Лези у зелен
Љубавниче,
Срасти у папрат
О, животе!

Лијеп си ко овај
Рај планински
Уз трку коња
Са врхова
Блудној те Босни
Из пакла оте
Погледај рај
На Змијању
Уздиши папрат
О, животе!    

ДРИНО, НЕМИРНА ВОДО

Лутајући мој поглед преко воде твоје
Миловаше те мирно,
Дрино, водо немирна,
Водо ћудљивога, хировитог сјаја...
Не дај обали својој да звијери-мостождери
Дођу и униште све што браћу спаја.

Ријечне шкољке ја од тебе тражих
Да довршим њима започети дворац.
Ти се рушилачки, бијесно, згоропади,
Кад за твоју љубав бијах неимар и творац!

Па ми твој бијес сруши и покида
Све што моја душа сањива сазида...

Крај тебе се родих и завољех
Свако твоје хучање.
Зидањем сам поздрављао
Свако твоје повечерје и свитање.

Ниједан мој темељ отрпјела ниси,
Све мостове моје порушила ти си!

О љепото немирна, пргава,
Вртоглава, ковитлава,
Ти се рушилачком снагом наоружа...
Што нам ништиш снове и братске вртове
Од домаћих ружа?

Сад ми, водо моја, дјелује уморно,
Тмурно и суморно,
Твој водоток крвави.
А душман по теби карауле гради
И матицом твојом тврду међу прави!

Из свог си корита излазила бијесна,
Бијесна и немирна,
Да порушиш мене,
Мене, домаћина.

Када ћеш ми побјешњети опет водо моја дивна,
Да порушиш зидове туђина?